Intervju sa Sonjom Jovanović
referentkinjom opšte administracije

„Najbitnije je da se ne odustaje. Društvo je prepuno predrasuda ali to ne znači da se na prva zatvorena vrata treba povući.“

Sonja, recite nam nešto o sebi i Vašem radnom iskustvu. Kada ste počeli sa radom u cementari i na kojoj poziciji?
U cementari sam počela da radim novembra 2021. godine na mestu referenta opšte administracije – recepcionar. Inače, moj radni vek započinje 2014. godine kada se zapošljavam na privremenom angažovanju na javnim radovima osoba sa invaliditetom u udruženju građana „Centar OSI“ u Paraćinu, čiji sam i predsednik od 2019. godine do danas. Pre toga sam periodično radila kao trgovac.

Sa kakvim se problemima susreću osobe sa invaliditetom prilikom traženja posla i zapošljavanja?
Problemi su veoma veliki. U osnovi svih tih problema je neznanje i nedovoljna edukacija poslodavaca. Poslodavci smatraju da zapošljavanje osoba sa invaliditetom sa sobom donosi veliku odgovornost i spremni su da plate nadoknadu državi pre nego da zaposle takvu osobu. Tu bih napomenula da kada govorim o osobama sa invaliditetom mislim na osobe sa urođenom invalidnošću, ne stečenom. Ogromna je razlika. To su osobe koje se ceo svoj život, kroz odrastanje, školovanje, pa na kraju i zaposlenje, ukoliko uspeju da se zaposle, suočavaju sa velikim predrasudama koje vladaju u našem društvu. Te osobe često nemaju nikakvo samopouzdanje i veru da mogu da žive i rade normalno.

Da li vam je ovo prvo zaposlenje u multinacionalnoj kompaniji? Kako ste se prilagodili novom poslovnom okruženju?
Jeste, ovo je moj prvi susret sa multinacionalnom kompanijom i generalno sa kompanijom uopšte i zaposlenjem u pravom smislu reči. Iako sam deo kompanije relativno kratko, mislim da sam se dobro uklopila u tim. Prvi utisak koji sam stekla dolaskom me ne napušta i sada, a to je da su unutar kompanije međuljudski odnosi na veoma visokom nivou što se tiče tolerancije i uvažavanja različitosti.

Često se u zadnje vreme u kompanijama i u društvu generalno čuju termini različitost i inkluzija. Šta ovi termini za Vas znače? Kako ih definišete?
Različitost ne znači nužno i nešto loše, naprotiv, kada ima različitosti ima i različitog razmišljanja i pogleda na situacije i probleme. Jedno mišljenje – jedno rešenje, više mišljenja – više rešenja.
Inkluzija znači prihvatanje različitosti i davanje svakom zaposlenom odgovarajuća zaduženja spram njegovih mogućnosti.
Na sreću, kompanija u kojoj radim je neke bitne stvari spoznala i sprovela ih u praksi. I sama sam dokaz za to. Ideja a kasnije i odluka da se na mesto recepcionara uposli osoba sa invaliditetom govori o tome da ovde predrasuda nema.

Šta biste poručili mladim osobama sa invaliditetom, koji tek završavaju školovanje i kreću u život?
Najbitnije je da se ne odustaje. Društvo je prepuno predrasuda ali to ne znači da se na prva zatvorena vrata treba povući i odustati. Jeste teško, ali upornost se isplati.
Osobe sa invaliditetom se najbolje međusobno ohrabruju sopstvenim iskustvima. Zato i pričam svoju priču. Prvi „pravi“ posao sam dobila u 42. godini, ali nisam odustala svih prethodnih. Bila sam istrajna i uporna. I naišla sam na kompaniju u kojoj se vrednuje stručnost, entuzijazam i želja za radom, nebitno da li su u pitanju, muškarci, žene, stari, mladi ili osobe sa invaliditetom.